Facebook Twitter

Ludilo

Narcís Oller
Kada sam ga upoznao, već se pričalo o njemu.
Još uvek se toga sećam. Bilo je to negde sredinom 1867 godine. On je
studirao agronomiju da bi bolje upravljao svojim imanjem. Ja sam studiraograđansko pravo i moj prijatelj Armengol je, kao i obično, došao po mene ugostionicu u kojoj sam boravio, da se prošetamo nakon večere. Pošto jeprethodne noći bilo pucnjave na Rambli – što se, kako su se stvari u naroduodvijale, moglo i ponoviti – on mi, hodajući niz ulicu, reče:
- Znaš gde bismo mogli provesti veče? U kafani „Užitak“. Rekli su mi da
se Danijel Seraljonga, koga toliko želiš da upoznaš, može opet tamo sresti, paukoliko ga bude, predstaviću te. Samo te molim, ako izvali nešto, uzdrži se odsmeha i prepusti ga meni, jer se na mene ne ljuti. Ja ga zavitlavam, kako se sadkaže, ali on to ne shvata.
- Dobro, onda; ionako idemo u tom pravcu – rekoh, srećniji nego da me je
pozvao u Romeu, gde me je u to vreme veliki Fontova zasmejavao do suza.
Ne časismo ni časa i ubrzo stigosmo do kafane, tada jedne od najboljih u
Barseloni, koja se nalazila u dnu ulice. Međutim, sa ulaza, gde smo zastali dabacimo pogled, nismo uspeli da vidimo Seraljongu.
- Izemti! – uzviknu Armengol. – Mora da je na kartama.
- Šta! Zar i on igra?
- Kao lud, kad mu dođe.
- Pogledajmo bolje – zamolio sam, odbijajući da se lišim zabave koja mi
se nudila.
Potom nastavismo holom punim kolonada koje su povezivale galeriju i prizemlje, pažljivo posmatrajući svakog gosta koji je razgovarao ili čitao novineza stolom. Čudeći se što je kafana ove noći bila krcata gospodom, i što joj naneobičan način nedostaje ženskog prisustva, začuh najednom Armengola kakouzvikuje „evo ga“, što potraja nekoliko sekundi. Gledam i vidim ga kako sebrzim korakom ustremljuje ka čoveku koji sedi ispod veličansvene staklenepalme usred prostorije. Pošto je gospodin vrlo usredsređeno čitao novinepopreko raširene tik ispred nosa, jedino što uspeh da primetim behu njegoveruke. Armengol stade naspram njega i, izvodeći nekakvu studentsku ludoriju, kako bi mu poželeo dobro veče iz sve snage lupi šakom po novinama. Brajkomoj, što li to uradi? Uvređeni čovek trže se kao da ga je ubola osa. Te dugačke, čvornovate ruke u koje sam gledao odjednom se zgrčiše. Jednom rukom, onomlevom, zadržao je novine koje htedoše da padnu u stranu, a drugom, desnom,hvatao se za najbližu flašu s vodom kao da je buzdovan. Ne treba ni reći da setaj čovek istovremeno uspravio - a bogme beše visok - i, zauzevši preteći stav, sav pocrveneo od besa, s očima iskolačenim i cvikerom malo pomerenim ustranu, tražio je autora te neslane šale.
[…]
OLLER, Narcís. Ludilo [La bogeria]. Traducció de Pau Bori i Jelena Petanović. Novi Sad: Izdavacka Knjizarnica Zorana Stojanovica, 2014.
Traduït per Pau Bori
Amb el suport de: