Facebook Twitter
Portada > Pescat amb palangre > Bez egzotike

Bez egzotike

per Igor Marojević
Kada je beogradski pozorišni festival BELEF 2008. u svoju godišnju smotru uvrstio prevod mog komada Nomadi, našao sam se pred problemom u čijoj sam praksi jedanput ranije i sam učestvovao, ali ne tako da ga otrpim na svojoj koži. Naime, kao u niskoprocentualnoj praksi u prevođenju naslova knjiga, pa i filmova, a izgleda i pozorišnih predstava, tekstu je trebalo promeniti naslov. U pitanju je dramski tekst koji je, iako napisan na španskom – što je jedini slučaj da sam nešto izvorno napisao na kasteljanu – premijerno izveden na katalonskom, u maju 2004. godine u Tarasi, u produkciji Instituta za Teatar. Reditelj je inače bio pokojni Đordi Mesaljes, prerano zaboravljeni Katalonac koji je uradio možda najbolju režiju Tomasa Bernharda od svih koje sam video na Iberijskom poluostrvu. Tešim se time što je i Gaudi imao svojih posthumnih momenata lišenih slave, pa evo gde je sada…
Reč nomadi je u komadu primenjena pre svega na mladež raznih nacija sklonu promeni sredine kakvih je Barselona puna i koji na Grasiji dele stan. Reč nomadi na srpskom, kako sam saznao iz neformalne ankete koju sam sproveo, upućuje pre svega na Rome. Pošto u pisanju drame, za razliku od situacije u pisanju proze, verujem u nužnost kategorije aktuelnosti, valjalo mi je promeniti naslov. Na kraju je drama u Beogradu izvedena kao Tvrđava Evropa. U odnosu na troje njenih likova koji su Katalonci, on je značio prostor koji je osvojen nakon što su njihovi roditelji iz razloga političke prinude boravili u njegovom predvorju. U odnosu na Ruskinju, Čileanku, jednog Ostrvljanina ali i Katalonca sa desetogodišnjim iskustvom života u Indiji – nomadeTvrđava Evropa je značilo svakodnevičke prepreke multikulturalizma na nepoznatom odnosno promenjenom terenu. U odnosu pak na srpske gledaoce, sintagma o kojoj govorim je trebalo da znači prostor koji u građanskom smislu tek treba osvojiti – i još uvek nam tek treba da se u njega integrišemo – kao i prepreke multikulturalizma u svakom slučaju. Iako je komad pisao levičar po stavovima, koji kao građansko lice veruje u multikulturalizam, ali sebi kao pisac dozvoljava da uperi najjače svetlo na njegove svakodnevičke prepreke, nekim srpskim desničarima se učinilo, u čemu su pre svega bili obodreni time što je naslov zapravo prevod pesme Fortress Europe politički namerno neintegrisane grupe Asian Dub Foundation… desničarima se, kažem, učinilo da Tvrđava Evropa možda znači da autor misli da taj kontinent valja smatrati neosvojivim bedemom, valjda nečim čemu se ne treba prikloniti kada se već – sada govoreći militaristički – ne može osvojiti…
Ilustrujem deo problema ličnim primerom zato što je on najupečatljiviji. Ni prevod drame koju je pisao Srbin i koju je na svoj jezik s tuđeg preveo Srbin, nije bio lišen golemog nerazumevanja razlika u domicilnom i tuđem kontekstu, a ovde nas naravno zanima katalonski. Baš zato što sam svestan tih razlika, a kao neko ko je živeo u sedam gradova u tri države moram ih biti svestan, kao prevodilac katalonske književnosti uvek punim tekst fusnotama s pokušajima kulturoloških pojašnjenja i, ako treba, menjam naslove. Tačnije, tako je bilo u slučaju prevoda najznačajnijeg dela Žesusa Monkade na srpski: kod beogradske izdavačke kuće Laguna on glasi Srušeni grad. Camí de sirga na srpskom ne znači ništa. A jedna od relativno retkih reakcija na Srušeni grad bila je da su rudnici u Mekinensi propali slično kao Borski rudnici. Bor je bivši grad i sadašnja varoš na severoistoku Srbije.
Očigledno mi treba mnogo vremena da ukažem na dva glavna problema u praksi razmene srpske i katalonske književnosti. S jedne strane, kao da se svi prevedeni tekstovi seju na nedovoljno plodnoj zemlji. Kao da bi bilo neophodno najpre kreirati čvršći kontekst u kojem bi dve kulture bile poznatije jedna drugoj kako bi pojedinačni poeni poput prevedenih dela bili potpunije shvaćeni u drugoj interpretativnoj zajednici. U tom smislu bi, bar za neko vreme, prilikom odluke o tome koji naslov prevesti, bilo nažalost plodotvornije obratiti pažnju na rečnike, enciklopedije i knjige iz istorije i istorije umetnosti nego na prozu i poeziju. To otvara probleme poput onog da ne treba obraćati pažnju samo na sistemski dotirane naslove nego u dodatno ulaganje u one koji bi bili od prvorazredne koristi, ako se složimo da je prvorazredna korist moguća u razmeni dveju malih kultura kakve su srpska i katalonska. Da ne bi ispalo da pravim uravnilovku, ponoviću ono što sam više puta rekao za medije u mojoj zemlji, a to je, manje-više, da Institut Ramon Ljulj, a propos dotičnih razmena, vodi retko mudru kulturnu politiku, za razliku od srpskog Ministarstva za kulturu, čija jedina strategija kulturne politike jeste dezorijentisanost.
S druge strane, jedan od glavnih problema jeste i nepoverenje jedne male interpretativne zajednice u drugu. Možda je ono prirodno, mada ja ne vidim zašto je prirodno, u svakom slučaju nije baš mnogo praktično da male kulture uživaju luksuz da se prema drugim malim kulturama odnose kao velike, čiji je nažalost prirodni impuls da u drugosti vide egzotiku, a u njenom umetničkom pokušaju pre sociologiju nego umetnost. Zato posebnu pažnju u ovoj fazi međusobnog nepoznavanja i stidljivog udvaranja, dok mnogi Srbi još uvek nisu čuli za camí de sirga a Katalonci za Borske rudnike, valja obratiti i na umetnička dela sa jasnim univerzalnim porukama, koja ne ostavljaju mnogo prostora za naslađivanje tuđom egzotikom. Pripadnici velikih nacija mogu sebi da dozvole luksuz da se interesuju više za kafansku atmosferu koju su opisali Đosep Pla ili Žesus Monkada nego za univerzalne poruke njihovih dela ili da Iva Andrića vide pre svega kao autora koji je u svom žanru sličan Kusturici ili etno-muzikantu Bregoviću; mislim da pripadnici malih to sebi ne treba da dopuste, jer mislim da im nije dobro da na druge primenjuju ono čemu su i sami izloženi. Upravo zato što su u pitanju savremena dela sa univerzalnim porukama ambijentirana u univerzalni milje, u Srbiji su znatno više publike imale predstava Mobilni Seržija Belbela i knjiga priča Svet najbolji od svih Kima Monzoa nego romani Sivi dnevnik Đosepa Pla ili Camí de sirga Žesusa Monkade. Možda bi u tom smislu katalonski izdavači mogli da računaju na više zainteresovanih čitalaca ako bi više prevodili srpsku savremenu urbanu književnost nego klasike, sad kad su bar najznačajniji srpski klasici prevedeni na katalonski. U takvoj razmeni bi obema kulturama mogla da ide na ruku činjenica da između njih ne postoje samo razlike, koje bi pak trebalo imati strpljenja smestiti tamo gde i pripadaju: niti kao prepreku, niti pre svega prednost, već kao neizbežnu i zato ozbiljnu i vrednu činjenicu. A ako govorimo o sličnostima, a valjda je red da dođemo i do njih, u pitanju su dve kulture čije matice imaju približan broj žitelja, kao i njihovi glavni gradovi; dve interpretativne zajednice koje su, mada u slučaju jedne sopstvenom krivicom znatno manje nego u pitanju druge, tokom dvadesetog veka bile politički izolovane od ostatka sveta. Posredi su dve kulture koje su, mada katalonska i dalje mnogo više nego srpska, iz toga valjda izvukle dugoročne pouke.   

 

Barcelona, septembra 2010

Isabel Banal: Llapis trobats, sèrie iniciada el 1999.

Cercador d’articles
A-B-C-D - E-F-G - H - I
J - K - L - M - N - O - P - Q - R
S-T-U-V-W-X-Y-Z
Amb el suport de: